У 16. години живота, због одбијања понуђеног брака и вере у Господа Исуса Христа, изложена је најгорим мукама, а потом и погубљена мачем у доба цара Диоклецијана. Мошти ове светитељке постадоше чудотворне и исцелитељске. Налазиле су се у Цариграду до доласка крсташа, а данас се њена рука налази у светогорском манастиру Ватопеду. Њене мошти и данас су поштоване. Сматра се да Огњена Марија увек одговара на молитве и лечи болесне, без обзира на вероисповест. Светитељка се најчешће представља са крстом и палмом, симболом мучеништва у рукама, са змајем под ногама и често са кућама у пламену у њеној позадини. Обичаји и веровања Огњену Марију неке православне породице обележавају као крсну славу.
У црквеном календару празник није обележен „црвеним словом“, али се ипак веома поштује и у цркви и у народу. У народу се верује да је Огњена Марија сестра Светог Илије који кажњава громом, спада у „огњевите“ свеце. Према предању, она од брата крије када је његов празник да се он не би од среће и славља заборавио и громовима уништио цео свет. Али и Марија пали и кажњава огњем, по чему је и добила назив Огњена. У народном предању чувају се примери о ватри која је у вреле празничне дане спалила жито, сено и домове људи који су се огрешили радећи на празник Огњене Марије. Славе је сви који су имали штете од грома и олује. Народна изрека каже – ко слави Огњену Марију, сигуран је у летину. Обичај је да се на овај празник, када због велике врућине „гори небо и земља“, не раде никакви послови, а посебно радови на пољу. Нико не ради, поготово жене, јер се сматра да данас ниједан посао не може донети срећу. У народу се каже да на Огњену Марију „не ваља ни конац у иглу уденути“.
Фото: СПЦ
