Говорити о развоју српске музике готово је немогуће без осврта на Стевана Стојановића Мокрањца, уметника који је народни музички израз препознао као драгоцену основу за стварање националне уметничке музике. Његова величина није само у броју композиција које је оставио иза себе, већ у способности да оно што је вековима живело у народном памћењу претвори у уметност која је могла да стане уз европска музичка достигнућа његовог времена.
Мокрањац је рођен 9. јануара 1856. године у Неготину. Његов музички пут био је веома занимљив. Школовање га је најпре водило другим областима, али је интересовање за музику постепено постало пресудно. Након завршене гимназије, током које је био и члан Београдског певачког друштва, уписао је Природно-математички одсек Велике школе.
Усавршавање у европским музичким центрима, најпре у Минхену, а затим у Риму и Лајпцигу омогућило му је да стекне знања која ће касније моћи да примени кроз свој таленат и повезаност са државом из које је потекао. Управо је тај сусрет два света – европске музичке учености и традиционалне песме – постао једна од главних особености његовог даљег рада.
Већ 1884. године Мокрањац се истакао као хоровођа певачког друштва „Корнелије Станковић“, док је од 1887. године па све до краја свог живота руководио Београдским певачким друштвом, доприносећи да оно достигне завидан уметнички ниво. Водио је и друге хорове, учествовао је у оснивању Српске музичке школе,данас Музичке школе „Мокрањац“ у Београду, а имао је прилику и да ради као наставник музике.
Мокрањац се сматра „оцем српске музике“. Уз Корнелија Станковића, један је од најзначајнијих српских композитора. Током својих путовања он је слушао и бележио мелодије, настојећи да сачува начин на који је народ заиста певао. За њега народна песма није била само документ прошлости. У њој је препознавао карактер, осећања и историјско искуство људи који су је стварали и преносили.
Најпотпунији израз таквог приступа представљају „Руковети“, петнаест хорских композиција које данас чине најпрепознатљивији део његовог опуса.
Други велики ослонац његовог стваралаштва била је духовна музика. Ту се највише истичу „Литургија Светог Јована Златоустог“ и „Опело“, кроз које је показао да традиционално црквено појање може бити основа композиција велике уметничке снаге. Његова духовна дела, као што су Две песме на Велики петак, Три статије, Тебе Бога хвалим и друге и после толико година проналазе своје слушаоце.
Стеван Стојановић Мокрањац је преминуо 1914. године, у Скопљу, у времену када је Србија улазила у један од најтежих периода своје историје. Ипак, музика коју је оставио показала се трајнијом од времена у којем је настала.
Ове године обележава се 170 година од рођења великог српског композитора, што је прилика да се још једном подсетимо значаја његовог стваралаштва и богатог музичког наслеђа које је оставио. Мокрањац је успео да сачува нешто што се лако могло изгубити – звук једног народа и једног времена – али га није оставио у прошлости. Дао му је нови уметнички живот. Зато његово стваралаштво и данас није само сведочанство музичке историје, већ жива веза између традиције и савременог српског културног идентитета.
