- Јован Стерија Поповић је једна наша аутентична величина, коју ни данас, после сто година, није нужно релативно мерити да би му се утврдиле вредности, и каквих у нашем раном 19. веку нема ни за сваки прст само на једној руци - написао је Милан Богдановић у својој књизи критика давне 1927. године.
Највише га памтимо по његовим делима која су и до данас остала на највишој лествици најквалитетнијих дела са ових простора.
- Не би било лако у обиму једног кратког и пригодног чланка обележити пуну књижевну фигуру Јована Стерије Поповића. Он својом појавом у сваком погледу прави изузетак у нашем књижевном простору - напомиње Богдановић.
Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек с успехом огледао његов књижевни таленат. Да би се Стеријина дела разумела у потпуности, неопходно је схватити контекст времена и простора у којима су се та дела настајала.
- У највећем броју својих комедија Стерија даје слику ондашњих наших друштвених прилика. У животу српског становништва по нашим варошицама преко Саве и Дунава, где је тад било концентрисано све што је представљало спрску културу, био је један чудан сукоб између примитивности наших полусељака-полуграђанина, мајстора и трговаца, „купеца“, како су се онда звали и оне нагле инфилтрације раскалашнога помодарења које нам је долазило из врло блиских Беча и Пеште - објаснио је Богдановић у свом тексту.
Стеријино око, али и перо, било је међу првима које је запазило комичност таквог друштвеног момента.
Оставио велики печат у књижевности
Од прве Стеријине комедије „Лажа и паралажа”, затим преко „Тврдице”, „Покондирене тикве” (према којој је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу ) и „Зле жене”, „Женидбе и удадбе”, „Кир Јање”, „Родољубаца”, као и „Београд некад и сад”, стиже се до широког спектра жанровски различитих књижевних дела у којима се Стерија опробао. Иза себе је оставио несумњиво велики печат, како у погледу књижевности, тако и сфери целокупне културе.
Поповић је своју књижевну делатност започео слабим стиховима, испеваним у славу грчких народних јунака. Пошто је његов отац био Грк, и у младости се загревао за грчке устанике. То су били невешти ђачки покушаји.
Он је углавном драмски писац, први српски књижевник који је у овом књижевном роду створио нешто боље и трајније. Писци који су пре њега радили на историјској драми и драми из савременог живота нису имали књижевног успеха. Он је први српски писац који тај посао узима озбиљно, сав се одаје позоришту и ствара на широј основи и са дубоким разумевањем. Он је упоредо радио на историјској драми и на комедији, али на историјској драми са много мање успеха. На књижевност је гледао очима школског човека, педагога и рационалисте.
Његови први драмски покушаји су невеште и претерано романтичне драматизације народних песама: „Невиност” или „Светислав и Милева”, „Милош Обилић” и „Наход Симеон”. Доцније ствара боље и снажније историјске драме, не много књижевне, али које су одговарале укусу и схватањима тадашње родољубиве српске публике. Такве су трагедије: „Смрт Стефана Дечанског”, „Владислав”, „Скендербег”, „Лахан” (са предметом из бугарске историје), позоришни комад „Ајдуци”, врло популаран, израђен по народној песми, и још неколико пригодних комада.
Комедиограф пре свега
Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек с успехом огледао његов књижевни талент. Прва му је комедија „Лажа и паралажа”, затим „Тврдица”, „Покондирена тиква” (према којој је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу ) и „Зла жена”, све комедије карактера. Од комедија нарави најбоље су му: „Женидба и удадба”, „Кир Јања”, „Родољупци” и „Београд некад и сад”.
Поред тога, написао је и неколико позоришних игара мањег значаја, шаљиве или сатиричне садржине. Као драмски писац, Стерија припада групи сентименталиста, и своја дела ствара под импресијом Самјуела Ричардсона, познатог писца грађанских романа. У његовим делима значајно место заузимају одлике попут култа осећања и природе, идеализација живота, пријатељство и љубав.
Омиљене позоришне представе
Његове комедије Лажа и паралажа, Покондирена тиква, Кир Јања (Тврдица) и Зла жена спадају у највећа достигнућа српске комедиографије и привлаче подједнаку пажњу позоришне публике као и у време када су први пут игране у српским позориштима. Он је први српски писац који тај посао узима озбиљно. Сав се одаје позоришту и ствара на широј основи и са дубоким разумевањем. Он је упоредо радио на историјској драми и на комедији.
- Стерија је један од најзначајнијих српских писац и с лакоћом одолева наслагама времена. Тврдица или Кир Јања је класично дело чврсте структуре, које у себи има иронијски светоназор, изузетно је комуникативан и поседује тачну дозу менталитета, а притом је комедија. Радећи Кир Jању идеја нам је била да направимо представу о странцу који у средини у којој живи нема другог ослонца до новца. Одузимањем новца, одузета му је могућност да живи у нјему толико страном свету као што је српска паланка – речи су позоришног редитеља Егона Савина.
Стеријино позорје
У склопу обележавања 150 година од рођења и 100 година од смрти Јована Стерије Поповића у Новом Саду је 1956. године основан фестивал Стеријино позорје. И данас, овај фестивал, на коме позоришта из земље и иностранства учествују са делима југословенских писаца, док је у почетку то био фестивал само Стеријиних дела, важи за најзначајнију позоришну манифестацију у Србији.
Стеријина дела су од 1959. до данас адаптирана у двадесетак телевизијских филмова: Лажа и паралажа, Кир Јања, Џандрљиви муж, Родољупци, Покондирена тиква, Љубав, женидба и удадба, Зла жена.
На фестивалу се додељују награде за најбољу представу, за најбољи текст савремене драме, за режију, за глумачко остварење, за сценографију, за костим, за сценску музику, награде за најбољег младог глумца и глумицу и специјална награда.
Т. Међедовић
