ЗНАМЕНИТИ ВРШЧАНИ: Васко Попа (2)
Васко Попа најпревођенији је српски песник, његове песме објављене су на 19 језика, а његова поезија утицала је на Британца Теда Хјуза и Чарлса Симића, америчког писца српских корена, између осталих, наводи се у тексту Њујорк тајмса.

Његова дела доспела и у руке Таре Бергин, британске савремене песникиње и професорке Универзитата у Њукаслу у Енглеској, која Попине песме сматра „једним од камена темељаца поезије коју пише“.

- Попа је један од најузбудљивијих и најинспиративнијих песника чија су дела преведена на енглески језик, а његове песме су живописне, забавне, шокантне и значајне - каже Бергин у писаном одговору за BBC на српском.

- Био је интелектуални писац који песмом мисли, имао је способност да то мишљење не прогута песничку машту и таленат, а од првог дела показује разумевање и осећање шта се све може са језиком - каже Душан Маринковић, професор загребачког Филозофског факултета у пензији, за BBC на српском.

Иако се његове песме могу чинити једноставним, „Попа тражи дуго читање и дубоку духовну концентрацију", описује Маринковић.

- За анализу неких његових мисли и реченица могле би се написати и читаве књиге - додаје некадашњи професор јужнословенских језика и књижевности, који је са студентима изучавао дела Васка Попе.

Његове песме су кратке, није писао у стиху, а зарезе, тачке, знакове узвика, упитнике, цртице и знакове навода, Попа је прогнао из своје поезије. Недостатак интерпункције у његовој поезији указује на „осећај слободе", који током 1950-их година није био уобичајен у југословенској поезији, сматра Душан Маринковић.

Упркос чињеници да је активно учествовао у Народно ослободилачкој борби, Попа се због песама касније нашао на удару неких комуниста. Неколико његових песама које прожимају религијски и традиционални симболи из српске средњовековне историје попут Светог Саве, Косовског боја или симбола вука, некима у социјалистичкој Југославији нису биле по мери, а највише расправа изазвала је збирка „Вучја со“ (1975), наводи Чарлс Симић. Због тога је био „поштован у Србији и прекорен у другим деловима Југославије, пише Симић.

 

Поезија Васка Попе    

Васко Попа је учинио оштар заокрет у савременој српској поезији раних педесетих година. То се догодило 1953. године када се појавила Попина збирка песама „Кора“, песничка књига необичне синтаксе, садржине и форме.

У литерарној атмосфери соцреалистичког певања и приповедања, који су били дириговани дневним потребама актуелне политике и идеологије, појава „Коре“ деловала је као радосно песничко откровење, али још више као шок.

Радовала је оне који су стремили модерном песничком изразу и његовом ослобађању од догми и рецепата; поразила је оне чији хоризонт очекивања ова књига није задовољила. Токови поезије, међутим, неумољиво су се кретали ка модерном изразу и једном заорана бразда није се могла затрпати и поништити.

Поезија Васка Попе, најављена књигом „Кора“, стално је ишла узлазном линијом даље развијајући песнички програм из „Коре“. Тако је Попа постао не само претеча модерне српске поезије, него и водећа личност савремене српске поезије, која је обележила епоху и одредила правац даљег развоја поезије.  

Специфичан израз и колоквијалан језик  

Иновативност поезије Васка Попе највише је остварена на језичком плану. Језик је једноставан, колоквијалан, пун прозаизама и идиоматских израза. Израз је елиптичан, језгровит, афористичан и гномичан; његову поезију одликује "лексичко богатство и синтаксичка строгост".

Давно је речено да речима треба да буде тесно а мислима пространо. Код Попе нема обиља речи али има богатства и свежине речи. Међутим, он тим пребогатим и изузетно свежим речима није допустио да се разбокоре и разбашкаре - стегнуте су синтаксичким редукцијама. Из тога проистиче значењска набреклост речи, богата мисаоност и социјативност. То је био нови квалитет који је ушао у нашу поезију. Још једна особеност ове поезије: иако је израз стегнут и елиптичан, он је врло музикалан.    

Издавачка делатност једна од најважнијих заоставштина  

Поред поезије коју је писао, издавачка делатност један је од најважнијих аспеката заоставштине Васка Попе, сматра Михајло Пантић, уредник у Књижевној општини Вршац. - Био је један од уредника Нолита, који је издавао први југословенски модернистички часопис „Дело“, а најзначајнија едиција биле су „Метаморфозе“, преко којих су се југословенски читаоци упознавали са неким од најзначајнијих имена светске књижевности 20. века, попут Борхеса - објашњава Пантић за BBC на српском.

Попа је веровао да „европско песништво треба да се уједини", али је истовремено настојао да шири издаваштво и у мањим градовима Југославије, напомиње Пантић, који је приредио књигу „У сазвежђу Васка Попе“ поводом обележавања 100 година рођења песника. Са том идејом је 1972. године Васко Попа основао Књижевну општину Вршац.

- Његова идеја као издавача је била да се децентрализује издаваштво, на чему могу да му буду захвални људи из Вршца, али и других градова у Србији. Жеља је била да се окупљају и објављују локални аутори, први роман је био посвећен Јовану Стерији Поповићу, који је такође био Вршчанин, али и да се људима приближе велики страни писци - додаје Пантић.  

Т. М.