Зато и не чуди што је Културни центар издао поменуту књигу чији је, један од аутора, Павел Сурови. Он је уз Бранислава Кокавца овим издањем приказао прошлост и садашњост Словака у једној новој форми – лепоти.
Сурови је током представљања фотомонографије истакао да су овим издањем хтели да се врате својим коренима те је фотомонографију окракатерисао као визиткарту Словака у Србији:
-Ова словачка бајка о ношњама представља културно-етнографски осврт на нашу традицију, културу, колорит, што једном речју представља ’наш словачки идентитет’ и ’словачку лепоту-рекао је аутор и додао да ексклузивна фотомонографија има 256 страна, великог је, нестандардног формата, и садржи око 180 високо професионалних модних фотографија, портрета девојака и момака у словачким народним ношњама.
Фотомонографија је издата у две верзије, словачко-српској и српској. У издању се, уз фотографије, наводи из ког места у Војводини ношња потиче, какви су ту обичаји били, од каквог је материјала… а неке од оних које се налазе на сликама, старе су и преко 170 година.
Народна ношња код Словака увек је била симбол традиције, одређивала је економски статус, брачни статус, старост. За свако словачко место или крај везивала се и специфична ношња, а та специфичност огледала се у коришћењу одређених кројева, тканина, орнамената, у богаству колорита, као и у пропратним украсним детаљима и накиту.
Богате су материјалом и колоритне, са чипкама, тракама, везом и перлама, а посебна пажња у ранијим периодима придавана је облачењу младенаца. Често су младе имале велики цветни венац на глави, некад тежак и по неколико килограма. По томе како је млада била обучена, знало се из колико богате куће долази, а детаљи су се разликовали од Пивница до Хајдучице…
Пројекат „Словаци у Војводини – Slovákom vo Vojvodine“ суфинансира Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије. Ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је делио средства.
Фото-Павел Сурови
Kultúrne stredisko Kisac vydalo v roku 2017 fotomonografiu „Slovenská krása v kroji“. V tejto vojvodinskej osade je Slovákov veľa a je známe aj to, že sa tu koná Festival tradičných slovenských krojov vo Vojvodine. Preto niet divu, že Stredisko kultúry vydalo spomínanú knihu, ktorej jedným z autorov je Pavel Surový. Touto edíciou spolu s Branislavom Kokavcom zobrazil minulosť a súčasnosť Slovákov v novej podobe – kráse. Surovi pri prezentácii fotomonografie zdôraznil, že touto edíciou sa chceli vrátiť ku svojim koreňom a charakterizoval fotomonografiu ako vizitku Slovákov v Srbsku: – Táto slovenská rozprávka o krojoch predstavuje kultúrno-etnografickú prehliadku našej tradície, kultúry, farebnosti, ktorá jedným slovom predstavuje „našu slovenskú identitu“ a „slovenskú krásu“ – uviedol autor a dodal, že exkluzívna fotomonografia, neprofesionálny portrét má cca 256 strán s dievčat a chlapcov v slovenských krojoch. Fotomonografia vyšla v dvoch verziách, slovensko-srbskej a srbskej. Publikácia spolu s fotografiami uvádza, odkiaľ vo Vojvodine kroj pochádza, aké tam boli zvyky, z akého materiálu je vyrobený… a niektoré na obrázkoch majú vyše 170 rokov. Slovenský kroj bol vždy symbolom tradície, určujúcej ekonomické postavenie, rodinný stav a vek. Každé slovenské miesto či región mal špecifický kroj a toto špecifikum sa prejavilo v použití určitých strihov, látok, ozdôb, v bohatosti farieb, ako aj v sprievodných ozdobných detailoch a šperkoch. Sú bohaté na materiál a farebné, s čipkami, stuhami, výšivkami, korálikmi a v skorších obdobiach sa osobitná pozornosť venovala odevu neviest. Často mladé ženy nosili na hlave veľký kvetinový veniec, niekedy vážiaci aj niekoľko kilogramov. Podľa toho, ako bola nevesta oblečená, bolo poznať, z akej bohatej rodiny pochádza, a detaily sa líšili od Pivnice po Hajdučicu…
Фотографије-Павел Сурови
