У великој сали Сава Центра синоћ се није слушала само музика. Слушала се тишина. Тешка, готово опипљива тишина у којој су се мешали бол, сећање и дубока емпатија. Хуманитарни концерт „За анђеле“, у организацији Фондација Ангелина, окупио је уметнике, родитеље и грађане који су дошли да покажу да трагедије које су погодиле Србију 2023. године – у Основној школи Владислав Рибникар, као и у Дубони и Малом Орашју – нису заборављене.
На сцени су се смењивали уметници, али је свима било јасно да ово није обичан концерт. Многи од њих су признали да је изузетно тешко певати пред публиком када знају коме је вече посвећено. Певачи су говорили да је „кнедла у грлу“ нешто што се не може сакрити, али да је управо зато њихов долазак био питање части и људскости.
Међу онима који су се без оклевања одазвали позиву били су Сергеј Ћетковић, Јелена Томашевић, Александра Радовић, Лена Ковачевић, Борис Режак, група Фрајле, Марко Милошевић и Јелена Гавриловић, уз пратњу хора „Мари Мари“ и Ревијског оркестра „Импресија“. Сви су, како су истакли, дошли јер су осетили да је ово вече много више од музичког догађаја – вече у коме се бол дели, али и претвара у подршку и солидарност.
Свака песма била је испраћена дугим аплаузом, али и тишином у којој су се могле видети сузе у публици. Ни уметницима није било лако. Многи су признали да је тешко певати када знаш да су у публици родитељи који носе најтежи бол – бол за дететом.
А онда је на сцену изашао Анђелко Аћимовић, отац девојчице по којој фондација носи име. Његове речи су зауставиле време.
„Ова трагедија ме је упутила да сазнам колико добрих људи живи у Србији.“
У том тренутку као да је читава сала задржала дах. Многи су спустили поглед, неки су обрисали сузе. У једној реченици стало је све – и бол једног оца, и сећање на девојчицу која више није ту, али и нада да у најтежим тренуцима људскост ипак побеђује.
Фондација Ангелина настала је управо из те потребе да се лична трагедија претвори у нешто што ће помоћи другима. Средства прикупљена на концерту намењена су деци која се и даље опорављају од повреда задобијених у трагедијама у Београду, Дубони и Малом Орашју, као и младима који одрастају без родитељског старања.
Када су се последњи акорди угасили, публика је још дуго остала на ногама. Јер синоћ није био само концерт. Било је то вече у којем је Србија, бар на тренутак, показала да уме да буде заједница – заједница која не заборавља и која зна да бол претвори у доброту.
