Једна народна песма може да сачува причу о љубави, растанку или завичају. Када се више таквих песама нађе у истом музичком делу, пред слушаоцем се отвара читав свет људских осећања. Управо је то Стеван Стојановић Мокрањац постигао својим „Руковетима“ – делима по којима га публика и данас најбоље познаје.
„Руковети“ су најпознатија дела Стевана Стојановића Мокрањца и један од најпрепознатљивијих примера српске хорске музике. Њихова вредност не живи само на концертној сцени: и данас се поједине „Руковети“ слушају и обрађују на часовима музичке културе у основним школама у Србији. “Кроз слушање и анализирање ових композиција, нове генерације се упознају са народним песмама којима је Мокрањац дао нови музички живот”, истакао је Далибор Међедовић, наставник музичке културе. Из његовог дугогодишњег рада са децом узраста од петог до осмог разреда, он истиче да су „Руковети“ прилика да деца народну песму упознају и као део уметничког дела. “На тај начин, упознавање „Руковети“ у школи постаје и један од начина да се српска музичка традиција и култура чувају и преносе новим генерацијама”, рекао је наставник Међедовић.
Назив “руковет” означава сноп који се може обухватити руком. Мокрањац је ту слику пренео у музику: у свакој „Руковети“ повезао је више народних песама у једну хорску целину. Написао их је петнаест, ослањајући се на мелодије из различитих крајева. Песме нису само поређане једна за другом. Мокрањац је пажљиво бирао њихов редослед и обликовао прелазе, тако да свака задржи своју особеност, а све заједно добију нови смисао.
Снага „Руковети“ осећа се у тим променама. Веселу песму може да смени сетна, гласови се час удружују у снажан хорски звук, час постају тиши и приснији. И без познавања музичке теорије слушалац може да прати тај ток. Народна мелодија остаје препознатљива, али кроз хор добија боје и изражајност које јој је дао композитор.
„Руковети“ нису само сведочанство о песмама које су се некада певале. Оне показују како традиција може да постане основа уметничког дела, а да притом не изгуби топлину и непосредност из којих је потекла. Мокрањчев рад на њима оставио је снажан траг у српској хорској музици и постао узор многим композиторима.
Важан део њиховог живота одвија се пред публиком. Мокрањац је са Београдским певачким друштвом изводио „Руковети“ на концертима и турнејама у земљи и иностранству. Данас их певају нове генерације хорова, а са појединим деловима ученици се упознају и на часовима музичке културе. Тако музика настала из народног певања наставља да се преноси и кроз концертне дворане и кроз учионице.
Пример за то су и Мокрањчеви дани, одржани од 12. до 20. септембра ове године. Ова манифестација одржана је по 60. пут, а у оквиру јубиларних 60. Мокрањчевих дана, премијерно су изведене и оркестарске адаптације Мокрањчевих „Руковети“, које је за симфонијски оркестар приредио др ум. Милорад Маринковић. Била је то прва оркестарска реализација ових Мокрањчевих дела, чиме је отворен нови простор за њихово извођење и ново сценско читање.
Ово извођење показало је да Мокрањчева музика и после толико година налази нове начине да живи у савременом свету, остајући један од темеља српског музичког идентитета.
