Једна народна песма може да сачува причу о љубави, растанку или завичају. Када се више таквих песама повеже у јединствену музичку целину, пред слушаоцем се отвара читав свет људских осећања. Управо је то Стеван Стојановић Мокрањац постигао својим „Руковетима“, претварајући народне мелодије у нека од најзначајнијих дела српске хорске музике.
„Руковети“ заузимају централно место у Мокрањчевом стваралаштву.
Назив “руковет” означава сноп који се може обухватити руком. Мокрањац је ту слику пренео у музику: у свакој „Руковети“ повезао је више народних песама у једну хорску целину. Написао их је петнаест, ослањајући се на мелодије из различитих крајева. Песме нису само поређане једна за другом. Мокрањац је пажљиво бирао њихов редослед и обликовао прелазе, тако да свака задржи своју особеност, а све заједно добију нови смисао.
„Руковети“ нису само сведочанство о песмама које су се некада певале. Оне показују како традиција може да постане основа уметничког дела, а да притом не изгуби топлину и непосредност из којих је потекла. Мокрањчев рад на њима оставио је снажан траг у српској хорској музици и постао узор многим композиторима.
Важан део њиховог живота одвија се пред публиком. Мокрањац је са Београдским певачким друштвом изводио „Руковети“ на концертима и турнејама у земљи и иностранству. Данас их певају нове генерације хорова, а са појединим деловима ученици се упознају и на часовима музичке културе. Тако музика настала из народног певања наставља да се преноси и кроз концертне дворане и кроз учионице.
О њиховом месту у музичком образовању, искуству рада са хором и начинима да се њихова лепота приближи младима говори наша саговорница, диригенткиња и музички педагог у Средњој музичкој школи „Петар Кранчевић“ у Сремској Митровици, Јованка Иванић.
„Руковети су неизоставни дио програма на предметима које ја предајем у школи (Хор и Дириговање) по Наставном плану и програму, али бих ја анализу, извођење и било који облик промовисања Мокрањчевих руковети радила и да то није законским документима регулисано“, рекла је Иванић и додала да су „Руковети“ наша највреднија умјетничка форма, заснована на елементима фолклора који су надограђеним умјетничким приступом хармонији, контрапункту, извођаштву и једном филозофском тумачењу текста.
„Вишеструк значај имају у процесу сазријевања музичког умјетника код нас. Од чињенице да ћемо најљепше представити оно на чему одрастамо до чињенице да то такође може доживјети цијели свијет само ако смо довољно едуковани да то прилагодимо на такав начин слушаоцу да не одступамо од оног традиционалног и личног, а учинимо дјело довољно занимљивим и корисним другим конзументима у култури свијета, а Мокрањац је био итекако едукован! За оно вријеме скоро несхватљиво. Упорност и посвећеност образовању се исплатила иако је потекао из једног малог, веома удаљеног мјеста од великих умјетничких и образовних центара“, истакла је Иванић.
Она је додала и то да су Мокрањац и Петар Кранчевић били савременици, добри пријатељи и колеге, што је за њу додатни разлог да Мокрањчева дела буду неизоставан део њеног рада са хоровима.
Осим кроз хорски рад и сценска извођења, Мокрањчеве „Руковети“ приближавају се младима и на часовима музичке културе у основним школама.
„Кроз слушање и анализирање ових композиција, нове генерације се упознају са народним песмама којима је Мокрањац дао нови музички живот“, истакао је Далибор Међедовић, наставник музичке културе.
Ослањајући се на дугогодишње искуство у раду са ученицима од петог до осмог разреда, Међедовић наглашава да „Руковети“ пружају прилику деци да народну песму упознају и као део сложеније уметничке целине. „На тај начин, упознавање ‘Руковети’ у школи постаје и један од начина да се српска музичка традиција и култура чувају и преносе новим генерацијама“, рекао је Међедовић.
Поред значајног места у музичком образовању, „Руковети“ и данас инспиришу уметнике да њихову лепоту представе публици на другачији- себи својствен начин.
Пример за то су и Мокрањчеви дани, одржани од 12. до 20. септембра ове године. Ова манифестација одржана је по 60. пут, а публика је имала прилику да ужива у оркестарској адаптацији Мокрањчевих „Руковети“, коју је за симфонијски оркестар приредио др ум. Милорад Маринковић.
Ово извођење показало је да Мокрањчева музика и после толико година налази нове начине да живи у савременом свету, остајући један од темеља српског музичког идентитета.
Фото: Јованка Иванић
