Ево и неколико биографских података.
Рођен је у Сремским Карловцима почетком 18. века. Још као дете доспео је у манастир Дечане, где је био ђак, ђакон и архиђакон патријарха Арсенија IV. У време Друге сеобе Срба 1737. године архиђакон Јован се придружио патријарху Арсенију IV и нашао му се при руци у свом родном месту. Идуће, 1738. године, архиђакон Јован учествовао је у гашењу руских школа у Карловцима. Он је тада био по звању “фундус школски“ у Карловцима и сузбијао је не просвету (како му се приписује) него руски утицај. Оријентисан је био више ка западу (Европи) а мање ка истоку (Русији), и налазио се на идејној и интересној линији аустријске царске политике.
После смрти митрополита Павла Ненадовића изабран је на Карловачком народно-црквеном сабору, као владин кандидат, за митрополита епископ Јован 7.септембра 1769.године. Ђорђевић је уз митрополијске приходе уживао до своје смрти и приходе упражњене вршачке епархије; уз подршку царске власти која га је тако наградила. Истога месеца, пре него што је од царице Марије Терезије потврђен, царица је затражила од новог митрополита да покаже своју благодарност на тај начин што ће се известан број заповедних празника укинути. Крајем године Синод је разрешио 56 празника од којих је 27 било руских. Укидање празника је пропраћено великим негодовањем, које је код римокатолика, чији су празници такође укинути, било још веће.
После свега овога у Бечу је 1771.године штампан српски календар. У овом календару наведено је тринаест празника светим Србима. Они су ушли у календар на заузимање митрополита Јована који је био велики поштовалац и поборник слављења успомена светих Срба. У овом месецослову објављена је и општа стихира српским светитељима, коју је написао митрополит Јован, још 1735. године. Захваљујући Србљаку, који је изишао из штампе 1761. године у Римнкику у Мајој Влашкој, који је приредио за штампу еписком арадски Синесије (Живановић), успео је митрополит Јован да поменуте свете унесе у месецослов, и на тај начин осигура њихово слављење у српском народу. Митрополит Ђорђевић је 1771. године објавио своје поменуто дело под насловом "Стихира опшћа Светитељем Србским", као црквену песму, у оквиру "Собранија избраних молитв...", штампано у Бечу. После свог овећег Зборника молитава, митрополит Јован је сачинио кратак извод молитава из поменутог Зборника и наменио га војницима православне вере, а потом и свима верницима српске и румунске народности. Све је то штампао о свом трошку и после Божића 1771. разаслао епархијама да их као његов дар поделе војницима који знају читати, а не могу учествовати у православном богослужењу будући да су удаљени од православних храмова.
Митрополит Јован је умро 23.маја 1773. године у Сремским Карловцима, а сахрањен је у манастиру Крушедол, чији је био ктитор.
Један од највећих приложника цркава и манастира
Митрополит Јован спада у ред највећих приложника цркава и манастира. Његовим заузимањем, пре свега, подигнути су многи храмови и снабдевени црквеним стварима уметничке вредности и израде.
Као љубитељ књиге, митрополит Јован их је писао, штампао и поклањао црквама, манастирима и верницима. Из записа се сазнаје само за мањи део књига које је поклонио и на тај начин неговао традицију поклањања књига у српској цркви. Тако је поклонио престона јеванђеља храму Вазнесења Господњег у Руми, Успенском храму у Вршцу и царској лаври у Дечанима; прилог манастиру Студеници; Србљак храмовима манастира Месића и Горњег Ковиља; Пасхалну службу храму у Баноштру и Николајевским храмовима у Иригу и Шуљму; цео круг црквених књига придворном храму у Вршцу, Цветни триод манастиру Средишту, дванаест минеја, Службеник и Пентикостар у Дечанима.
Поред књига, митрополит Јован је поклонио придворном храму у Вршцу часну трпезу, а такође и двоструку икону на којој је изображено Рођење и Богојављење. Сребрна кандила поклонио је манастирима Хопову и Јаску, сасуд за свето миро многим банатским црквама. Митрополит Ђорђевић је значајан зато што је између 1761. и 1765. године објавио дело на новој, реформисаној, скраћеној са 25 знакова, ћирилици. Његовом заслугом је преписан Душанов законик.
Владичански двор у Вршцу
Капела у унутрашњости Владичанског двора у Вршцу датира из 18. века и посвећена је светим арханђелима Михаилу и Гаврилу. Барокни иконостас је осликао сликар Никола Нешковицћ, деда Јована Стерије Поповића. Занимљив је и веома редак део иконостаса, где је изнад бочних двери насликан родослов Исуса Христа по Старом Завету, по Јеванђељу. На врху иконостаса, испод Распец́а, насликане су кости као парафраза Голготе, горе је распеће, а на врху Васкрсење, као суштина хришцћанства – победа над смрћу. У параклису се налази и Чудотворна икона Пресвете Богородице, названа Винчанска или Бездинска, по именима манастира у којима је кроз време била. 1931. године икона је донета овде где је и данас. Верује се да је насликана између 15. и 16. века.
Портрет митрополита Јована Ђорђевића краси салон двора. Поред Нешковићевог иконостаса и изузетно вредних икона, овде се чува и јединствена збирка портрета вршачких епископа, па мноштво црквених предмета, икона и ретких рукописних и штампаних књига...
Т. Међедовић
