Симеон Бабић, радни век посветио је области културе и образовања у Библиотеци града Београда, улаже напоре и уз помоћ своје Националне фондације за хуману старост „Др Лаза Лазаревић“ залаже се за активно старење. Од свог пензионисања, залази у област геронтологије, ослањајући се на своје стечено искуство у области културе. Како сам каже, научио је да не броји године, а тренутно са својих 86 још увек покушава да допринесе квалитетнијем живљењу своје генерације, па захваљујући његовој љубазности и кроз допринос за наш серијал.

Фондација др Лаза Лазаревић је суоснивач Мреже 10 подунавских земаља.
- Мало смо имали прекид, али Вршац се ту јако лепо укључио са једном групом младих људи, каже на почетку.
Неколико је пројеката на којима активно ради, у позним пензионерским годинама радо борави на свом Вршачком брегу.
Вршац је 2008. године заједно са фондацијом учествовао у формирању те мреже, која је активна и која има пројекте на којима управо ради. И сам је био активан, често је боравио у Улму, у Немачкој где је центар асоцијације.

Симеон Бабић је завршио на Универзитету у Лајпцигу Културу германистике, 23 године је био управник Библиотеке Града Београда. Оснивач је, боље речено обновитељ српских читалишта (Београдско читалиште), где је и Војводина јако присутна. Основну школу завршио је у Кикинди, у Вршцу је 1957.г завршио учитељску школу, потом две године радио у родном селу, па отишао на студије, које су му отвориле нове могућности и видике.
-Тако повезујем књигу, читање и међугенерацијску везу, на Сајму књига у Београду имали смо штанд, обележавамо 175 година читалишта у Србији , од давне 1846. године.
Са њим смо разговарали о међугенерацијској сарадњи, солидарности у сврху очувања и стабилности породице.
Основни стратешки приступ Мреже 10 подунавских земаља је међугенерацијска сарадња

- Дошао сам до закључка, поготову данас то је јако потребно и важно - Дунав нас повезује, од Улма Дунав је плован и тако повезује људе у 10 земаља.

Каква је међугенерацијска сарадња, има ли је и како је ви оцењујете?

Ја нисам присталица да младе осуђујемо, оптужујемо да су инертни и слично. Свака, а поготово млада генерација има своју визију, своју стратегију, жели далеко више да живи од будућности, него од прошлости. Живимо глобално у времену када нас затичу ове пандемије, овде у Вршцу нпр младе генерације су показале велику виталност: кад смо пре две године били затечени ковидом и кад је цела планета била у карантину – стари су били у неку руку подржани младима. Овде су млади на кућу обилазили старе, помагали им доносили све то што је било потребно за живот.

То сам искористио и неколико младих људи повезао са овом Мрежом и они су данас врло активни. Тамо се сваке две године одржава тај сусрет и обнавља се у неку руку састав учесника – увек долазе неки нови људи, нови пројекти.

Овде у Вршцу смо покренули један пројекат, пошто је Вршац ту на граници са Румунијом, а Темишвар је исто јако укључен у овај програм, тако да имамо идеју да радимо на прекограничном, међуграничном пројекту. У самом граду припрема се нека врста међугенерацијског разговора: Вршац некад и сад.
У Берлину су имали значајну активност у сарадњи са амбасадом : Лаза Лазаревић је први српски књижевник који је ту добио спомен плочу, тамо је врло активна заједница – Централни савет Срба и приредили су двојезичну изложбу о др Лази Лазаревићу, првом геронтологу у Србији, рачуна се и у свету, са намером да у његовој спомен-кући у Београду направе сталну поставку.

Изазови породице у 21. веку

Промене су просто невероватне и готово непредвидиве. Ми живимо данас у једној новој реалности коју зовемо - чак покушавамо да је дефинишемо: нова реалност. То је виртуелна реалност, мрежно повезивање. Човек је у неку руку прекорачио границе које му је сама природа поставила и ту се чини ми се догађају крупне промене, тако да и породица није више сабирно место. Сада су нам нови алати, електроника, дигитална комуникација; можда једног дана оваква друштвена заједница више неће егзистирати.

Живео сам детињство у породици која је била на окупу, данас постоји једно велико расуло и комуникација се пребацила на мрежно повезивање, то добија глобалне размере, нису више локално и глобално тако удаљени као што је то некада било. Данас притиском на дугме можете да стигнете у било коју установу у било који крај света. То је сада оно што се зове симулакрум. Јеротић је управо једном рекао да човек не саопштава себе другом човеку непосредно, него се користе модерна средства комуникације. Пошто сам присталица књиге и читања и књига остаје, између осталог, обновио сам то Београдско читалиште које је родоначелник 70 места/градова Србије и разлог изласка на Сајму је управо био да дамо значај ономе што је књига и читање, тако да смо објавили нашу велику Исидору Секулић у џепном издању. А зашто? Зато што нам је сада све у џепу, каже Бабић. Књига има симболичан наслов Усредсредимо се – то је јако важно, јер човек не може без природе – Човек снује, а Бог одлучује, каже.

„У деци је света клица“

-Човек је космос у малом и не управља, није баш домаћин у својој кући; него зависи од много чега што је природа, а то се и показало и са овом пандемијом да је човек негде претерао, прешао је неку границу која природи не одговара, па ни човеку.

Из двојезичне књиге о Теслином детињству и књиге „Теслин електромачак“, Бабић наглашава да је човек пројекција детињства, а у садејству са природом по аналогији књига тј генијални Тесла осветљава ту везу значај пројекције човека и његовог пута, развоја, цитирајући чувеног песника:
“У деци је света клица, нова моћ се у њих крије. Бољи свет би мог'о нићи кад би знали развити је.” – Ј.Ј. Змај

С. Глишић

„Пројекат "Међугенерацијском сарадњом до очувања породице“ суфинансира Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”