Његови зачеци заправо досежу још у 1886. годину, када су стотине хиљада америчких радника изашле на улице Чикага како би захтевале опште прихваћење осмочасовног радног времена. Иако 1. и 2. маја није било нереда на улицама, 3. маја је избила туча у којој су од стране полиције убијена четири члана синдиката.
То је био један од разлога да и радници на позив анархиста Авуста Спејса и Алберта Парсона дођу на протесте наоружани, и нови су заказани већ за сутрадан, за 4. мај 1866.
Иако је на поменути протест дошло свега 3.000 радника, пред крај протеста неко је под неразјашњеним околностима бацио бомбу, убивши при томе седам радника и 67 полицајаца.
Градске власти су готово годину и по дана касније за тај чин оптужиле анархисте, после чега су њих осморица били осуђени на смртну казну (погубљењем). Више од 200.000 људи је било присутно у њиховој поворци, а већ 1889. године је на Првом конгресу друге Интернационале установљено да је „Први мај заједнички празник свих земаља на којима радничка класа треба да манифестује јединство својих захтева и своју класну солидарност“.
Од тада се сваке године године баш 1. маја обележава празник радника и њихових права на свим светским меридијанима.
Овај празник је први пут у нашој земљи обележен 1. маја 1893. године и то великим протесним скуповима у Београду.
