Славко Стијаковић
Да је правда спора, али достижна потврђује и пресуда Вишег суда у Београду (број 448/21) којом је суд пресудио у корист Славка Стијаковића који је тужио један интернет портал из Срема због повреде части и угледа објављивањем неистинитих информација. Славко Стијаковић, који је је мањински власник Телевизије Фрушка гора каже да зна одакле ветар дува и да је до сада већ објављен низ наручених чланака од стране једне конкурентске групе.
„Ја знам и ко то тражи и плаћа и колико плаћа. Али ја се тиме не бавим. Доћи ће време за то. Неко је на једном порталу добио новац да на најружнији начин пише о нашим медијима да би нас на неки начин скрајнули. Иначе у животу се водим мишљу „Кад идете, према неком циљу, а окрећете се на лавеж сваког пса, ви никад на циљ нећете стићи“. Ето, то је и одговор овима који су тако наше медије називали непостојећим , фантомским, оваквим онаквим. Сада су фантомски су они којима се не зна где станују, које суд не може да пронађе када треба да дођу на рочиште, који мењају адресе седишта својих фирми, који на све начине избегавају правду“. Говорећи о условима рада за запослене, Стијаковић каже:
„Није фер да ја о томе говорим. О условима рада питајте запослене: на пример Душанку Новаковић која је најдуже са мном. Или пре неки дан девојку која је дошла Милену Божић. Па зашто је дошла код нас, а радила је у већем медију него што смо ми? “, поручује Стијаковић додајући да је Телевизији Фрушка гора продужена дозвола за наредних седам година, што је, како каже, „доказ да је оно што радимо квалитетно и да има потребе на медијском тржишту за једним таквим медијем“.
Стијаковић: Цела Србија на длану
Славко Стијаковић је оснивач и сувласник медијске групације коју осим Телевизије Фрушка гора чине још и Градска М телевизија из Сремске Митровице, Радио Брег из Титела, Радио Фрушка гора из Руме и РТВ Центар Срем такође из Руме.
„То је нека војвођанска и сремачка прича коју сам ја захваљујући мојим сарадницима покренуо и успешно одржао. Не бих никог да издвојим, али највећи број оних који су са мном кренули и данас су ту. Медијску причу заснивамо пре свега на позитиви, радимо ту врсту пргограма, препознатљиви смо по добрим прилозима, добрим пројектима, добром забавном програму. Суфинансирани смо од стране Републике Србије, Аутономне покрајине Војводине и појединих локалних самоуправа.“, са поносом истиче Стијаковић који је упоредо са овом, развијао и још једну медијску групацију.
„Што се тиче матичне Туристичке телевизије, то је телевизија односно привредно друштво које је регистровано у Београду и оно је замишљено да буде један национални бренд. Ми још увек немамо снаге да га из наших извора подигнемо, али време ће учинити да то буде. Наш пројекат Туристичке телевизије, наменске, за Србију сматрамо потребним. И Експо 2027. је прилика да баш наша Туристичка телевизија буде носилац промотивног дела за нашу земљу. Туристичка телевизије је регистровала цео низ портала као четврте генерације медија које ми правимо и развијамо у Србији. Ви данас имате колико хоћете информативних портала, међутим ми развијамо портале са једном симболиком, као на пример: „Хеј салаши“, или „Рамонда“ или „Скадарлија“ , „Пето три“ и тако даље. Ја позивам те који су отворили сајт Агенције за привредне регистре па тамо читали и изгубили дане да броје колико ми имамо портала – да не губе време. Имамо их 18, а регистроваћемо још пет и на целој територији Србије имаћемо једини развијену нашу мрежу портала који обухватају интересне сфере као што су историја, туризам, екологија, здрав живот, гастрономија. Људи који сада са мном раде уложили су огроман труд, тако да ће то, према мојој процени, неминовно бити још једна медијска групација која ће у будућности бити успешна“, сматра он.
„Што се тиче медија, на длану нам је цела Србија. Имам сараднике свуда и наша мрежа се шири“.
Наводи и да у будућности жели да настави са подмлађивањем колектива, било кроз запошљавање или стипендирање.
„Жеља нам је да та професија новинара лагано изађе на неку светлију грану и да нам медијски простор Србије буде што мање загађен. Лично ми као човеку смета крилатица „Да вест која није црна, није вест“, јер сматрам да је то производ људи који су творци лошег и то је намера – да се тај простор загади што више како би се људи што лошије осећали. Ми се боримо против тога, ми тражимо добре ствари, добра дела, добре људе, успешну децу. Црно кад се деси, само по себи је црно и не треба га црнити још више. Баш зато што додатно светло бацамо на неке светле и лепе примере, привлачимо људе и људи желе да буду наши сарадници“.
Стијаковић: Све је из исте кухиње!
Име Славка Стијаковића се покушало на пљувачком порталу довести у везу и са фирмом „Зора спорт“ која је регистрована на истој адреси где је и његова адреса становања. Истина је да је „Зора спорт“ породично предузеће чији оснивач је Зорица Стијаковић, супруга Славка Стијаковића. У питању је фирма која се бави производњом у области текстилне индустрије и спортске опреме. Ово приведно друштво успешно послује скоро пуних тридесет година и изборила је своје место на тржишту.
„Па где би друго могла да региструје фирму него на адреси објекта који смо саградили на Вождовцу? Ту нам је седиште фирме, ту и боравимо. То је објекат који смо изградили по закону и не разумем, изузев злурадости појединих плаћених пљувачких портала, да ми на ружан начин презентују чист посао који већ 30-ак година моја супруга успешно организује и ради, а то што је на истој адреси“, каже Стијаковић истичући да су веома поносни што су опремали неке спортске екипе, попут одбојкашке екипе „Јединства“ из Старе Пазове, или тениске репрезентације Србије итд.
„У нашој канцеларији најдража слика је Новака Ђоковића у опреми Зора спорт. Свака даља прича је сувишна, ако неко има лошу намеру, његов проблем“, закључује Стијаковић.
Стијаковић: Поносан сам на мој допринос у Хагу
По први пут име Славка Стијаковића нашло се у широј јавности поводом случаја Вуковарске тројке када је био сведок одбране у Хашком трибуналу. О томе се и данас може много прочитати на интернету, може се пронаћи чак и транскрипт где је дословце забележено шта је тачно Стијаковић изјавио у Хагу. Ипак, има и оних текстова који на негативан начин спинују читаву причу.
„Објављивање мог имена и везивање мог имена за ратна збивања у Вуковару радила је тенденциозно једна плаћеничка група новинара на неколико портала опет плаћених да пљују сваког официра који поштено служи свом народу. Један је покушао и мене да блати за догађаје током рата у Вуковару. Све се то завршило на Вишем суду. У вези са тим догађајима могу рећи: Ја ни један злочин за време мог боравка на ратишту у Вуковару нисам видео. Нисам сведок тога. И не могу да кажем да је нешто било, кад ја то нисам видео“, каже Стијаковић који са поносом истиче да је био и сведок одбране у Хашком трибуналу у вези са „Вуковарском тројком“.
„Као заменик команданта нисам морао да будем сведок Вуковарској тројци. То је требало да буде мој командант, тадашњи пуковник Боривоје Тешић. Ја сам из људске потребе да помогнем тамо где евентуално могу помоћи, сам се јавио и отишао да сведочим у Хаг. Како сам ја то тамо урадио најбоље може да се види када неко отвори Хуманитарно право госпође Кандић која је моје сведочење објавила у целости. Ја ћу и сада рећи: То је мој највећи професионални успех у униформи – да у Хагу дам свој допринос да браним своје саборце, због њих, њихових породица и унучића. Сва тројица која су оптужена у Хагу – и Мркшић и Шљиванчанин и Радић, сви су они моји драги другови из разних периода службе. Са некима се и данас срећем и дружим. Обзиром да је то мој највећи допринос можете да схватите да ми два ванредна и једно превремено унапређење и Орден за храброст који сам добио за време рата не значе толико као учешће у Хагу. Као резултат тог ангажмана имали смо првог ослобођеног официра у Хагу, господина Радић Мирослава. Ја сам на то дело поносан“.
„Најсвежији доказ мог присуства међу драгим колегама је и Захвалница која ми је уручена у децембру 2023. године од стране припадника Гарде Војске Србије“.
Захвалница Славку Стијаковићу од Гарде Војске Србије
Стијаковић: Оцене мојих претпостављених најбоље говоре о мени
Подсетимо, Славко Стијаковић рођен је 1960. године у Бања Луци. Завршио је Средњу војну школу Копнене војске у Сарајеву са одличним успехом, да би након две године службовања у Бару био упућен на школовање на Војну академију, коју је завршио као први у рангу те класе са оценом 9,46. У Центру војне школе у Сарајеву радио је као предавач, након чега је службу наставио у Гарди, као најелитнијој јединици Војске ЈНА.
„Године 1991. нас је задесио тај грађански рат, а моја јединица је добила задатак да учествује на вуковарској операцији – на деблокади касарне и ослобађању Града Вуковара од тадашњих побуњених снага војске тада самопроглашене Републике Хрватске. То ми је прво ратно искуство и о њему многи су писали“, прича Стијаковић додајући да је током те операције два пута био ванредно унапређен.
„По избијању рата 1992. године у Босни и Херцеговини одазвао сам се на позив команданта Првог крајишког корпуса, генерала Талића, након чега је наставио школовање у Командно-штабној школи. Ту сам добио чин потпуковника и службену оцену мог ангажмана коју је потписао мој
