Привредни суд у Зрењанину је констатовао да је продата преостала имовина Зрењанинске индустрије пива (ЗИП) у стечају.
У решењу које је донео зрењанински суд прецизира се да је фирми „Гоја маркетинг“ из Панчева непосредном погодбом продата пословна зграда у Петровцу на Млави, чији је такозвани држалац била Зрењанинска индустрија пива, а која је изграђена без одобрења за градњу.
Реч је о магацину, који се налази у улици 1. маја, а који је изграђен на градском грађевинском земљишту. Није наведена цена по којој је објекат продат. Судским решењем је наложено Служби за катастар непокретности да упише купца „Гоја маркетинг“ као држаоца на пословној згради, а да га као власника упише онда када се стекну услови за упис права власништва.
Стечајни поступак у Зрењанинској индустрији пива траје скоро 15 година и покренут је 14. јула 2010. на предлог Града Зрењанина, а након што је бивши власник Момчило Рајић покушао да однесе производне машине, када је интервенисала и полиција. Локална самоуправа је имала право да затражи стечај због дугова које је Рајић оставио Граду Зрењанину и Пореској управи.
Зрењанинска индустрија пива је, као и многе друге успешне фабрике у граду на Бегеју, била жртва сурове транзиције и очајне приватизације.
Од пиварског мајстора Себастијана Крајцезена, који је 1745. отворио прву радионицу за производњу пива, преко једног од највећих велепоседника у Војводини Лазара Дунђерског, који је поткрај 19. века купио зрењанинску пивару и знатно проширио производне погоне, до војвођанског бизнисмена Момчила Рајића, који је 2003. године, за 912.000 евра, дошао у посед 51,04 одсто капитала ЗИП-а, а убрзо затим и ставио катанац на врата, фабрика је прошла дуг пут и стигла до краја.
Врхунац квалитета „Зрењанинско пиво“ достигло је седамдесетих година 20. века. Осамдесетих година пивара је забележила свој технички максимум произвевши 406.000 хектолитара пива и чувеног енергетског напитка „Тут – гут“. Кренувши путем транзиције и приватизације, дошло је до пада производње, а убрзо после тога и престанка рада.
Текст и фото: Ж. Балабан – Дневник.рс
