Јован Стерија Поповић, један од водећих интелектуалаца свога времена, рођен је у Вршцу 13. јануара 1806. године, где је и преминуо у 50.години живота 10. марта 1856. године.
Отац Стерија, трговац, је био Грк (Стерија на грчком значи звезда), по некима Цинцарин, а мајка Јулијана ћерка чувеног сликара Николе Нешковића. Основну и средњу школу Јован је похађао у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмарку. Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, био је искључен из дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром. Лева рука му је била парализована, услед шлога у раном детињству. Њихова кућа се налазила на почетном делу Пијаце вршачке, у непосредној близини Саборне цркве.
Када му је мајка Јулијана напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са оцем око даљег школовања. За време похађања основне школе у Пешти, Јован је имао прилике да у једном немачком позоришту види класике и најбоље глумце целе Мађарске, а исто тако и мање класична драмска уобличавања у којима се појављују комедиографски уобличени типови блиски његовим дотадашњим искуствима о бидермајерском грађанству.
У Пешти је био близак пријатељ са две личности родом из Вршца: Ђорђем Станковићем, једним од каснијих оснивача Матице српске, и Јулијаном Вијатовић – Радивојевић, кћерком вршачког сенатора, школованом у Бечу, која се удала за помодног кројача Радивојевића и сама била списатељица.
Једно време Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагуjевац да буде професор на Лицеју. Након Лицеја је постао начелник Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва.
Током 1844. године донео је школски закон којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет у средњим школама. Међутим, посебно је значајан његов утицај у погледу проучавања и очувања културног наслеђа Србије. Након што је предложио Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, Србија је Стеријином заслугом донела први правни акт о заштити споменика културе.
Његов утицај у свакодневном животу видимо због иницијатива које је покретао – за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја, као и Народног позоришта. Учествовао је у организовању првог београдског театра, познатијег као Театар на Ђумруку или Ђумрукана. Позориште је радило свега годину дана, а отворено је 1841. године управо Стеријиним комадом „Смрт Стефана Дечанског“.
Од 1848. године и сукоба са политичарима, посебно Томом Вучићем Перишићем, отеран је из Србије и живео је у Вршцу, усамљен и разочаран. Адвокат вршачки Јован се касно оженио; било је то септембра 1850. године, са Јеленом - Ленком Манојловић рођ. Димић, удовицом из Вршца.
Т. М.
