Загорка Анђелковић, управитељица фондације „Међугенерацијски волонтерски центар“ (културе, образовања, рекреације, науке и права). Загорка је активна пензионерка, координаторка и ауторка пројекта „Колективно становање старијих”. Стручњак је за социјалну заштиту и међугенерацијску инклузију кроз културу, образовање и рекреацију. Настоји да својим радом допринесе развоју свести о еко заједницама. Има 75 година и вема је активна у програму самопомоћи: „Брига о себи“ - на који начин ћемо једни другима помагати.
- То је била идеја још од 2008, а 2017. године смо основали Фондацију. У почетку је то била неформална група са неколко локалних организација – пензионери, инвалиди рада, затим смо се ширили, схватили смо да је боље да то буде фондација. Про боно су се окупили стручњаци разних профила – 38 волонтера који раде без икакве накнаде, нити тражимо од друштва. Циљ нам је био, јер је то најприроднији облик да сви будемо заједно- све генерације. Битно нам је да у тој заједници сви будемо једнаки, да се консензусом доносе отворени програми. Имамо безброј радионица, једино шта смо добили од локалне управе то су бесплатни простори и ми онда сви волонтирамо, без иједног динара.
Сликом до помоћи – продужена солидарност
Недавно смо имали ту велику хуманитарну изложбу „Сликом до помоћи“. Изложба коју увек правимо у октобру посвећена је старима, дану сиромаштва и дану давања. То заједно повезује све нас и правимо неку продужену солидарност, тако што Фондација ништа не продаје, него сам уметник; који такође учествује у додели те директне помоћи.
Патронажна служба Савског венца им је од велике помоћи, они најбоље знају ко је сада угрожен. Тако се десет сликара чије су слике продате, међу којима и рад наше саговорнице - удружило и сав новац дали су једној породици по тој препоруци.
Изложба је имала три- четири факултета, неколико школа и нас 56 старијих је излагало – без иједног динара потрошеног смо то завршили, илуструје рад ова активисткиња којој године нису препрека.
Заједничко становање – решење многих проблема
Овој Фондацији је јако важно да направе суживот старијих са децом, да оснују колективно становање попут комуна, кибуца или како је у САД, да живе заједно - а да деца буду у тим центрима у камповима са њима, повремено или стално зависно од могућности.
- Баш смо у Јужнобанатском региону покушали да пронађемо нешто што би било потпуно адекватно, али за сада још то тако стоји. У почетку смо мислили да само можемо у граду да живимо, откако је ковид ово урадио, размишљамо да то напустимо и од тада тражимо. Онда нас је ковид мало омео, тако да још нисмо локацију пронашли.
- Ми хоћемо то слободно становање, лабаво, свако има свој кутак и имамо заједничке просторије. Већ две, три године имитирамо то заједничко становање, да би пре него што уђемо у заједницу имали потпуно јасне жеље и да сви имамо заједнички став шта то значи солидарна подела трошкова, шта урадити да би јефтиније живели (соларна енергија, скупљање кишнице…) Тражимо хектар до два земље, каже Загорка и додаје пошто је сад све поскупело, гледају да нађу од државе да закупе јавне поседе на више година, па би то биле мобилне заједнице ( без иградње) уколико не може другачије; а друго тиме смањујемо трошак за пројекте, ако је мобилна кућа у питању. То би биле неке мале павиљонске кућице, да би било што јефтиније и једна велика заједничка где би се окупљали. Помаже нам јако пуно архитеката у стварању заједница за јефтиније становање - а да опет буде све удобно.
Једна од могућности је и да им неки донатор уступи земљиште, привремено, не мора да га поклони. И да нас прими, а и он да буде са нама, врло радо бисмо томе приступили, позива донаторе ова активна жена.
- Шта је потребно, према вашем мишљењу, за успешну међугенерацијску сарадњу и неговање толеранције међу различитим генерацијама?
- Прво да се унапред све договоримо и та једнакост. Нама и деца имају једнака права као и ми старији, али наравно, имамо тај неки кућни ред шта не би требало никад нико да ради од нас и шта треба баш да потенцирамо код нас – и то нам је најважније, најприродније: да је у кући три генерације то је здрава породица, односно здрава заједница. Ето, то смо покушали и успели смо у томе. Недавно смо имали радионицу, организовале су је ученице дизајнерске школе за малу децу и то је било фантастично. Оне су се осећале професионално зреле, показале креативност, а и деца су показала тако да за та два сата је читава изложба направљена. Сарађујемо са Филозофским факултетом, одељењем андрагогије - они су нам персонални асистенти – нама старијима јер нисмо добро образовани у ИТ сектору, не знамо довољно енглески и управо сада обнављамо ту радионицу са њима. Такав се однос направи – то је читава бајка, оно што и иначе хуманистичке науке кажу да старији имају додатну сврху, потпуно се промени понашање, та отуђеност нестаје; а код младих се јавља зрелост, професионална безусловна љубав то чини, и она се стварно појављује у таквим активностима, објашњава она.
Разбијања стереотипа и предрасуда
- Када се дружите и када дате прилику младима да они припреме једну радионицу онда тај стереотип избледи једноставно га нема, истиче она. Све је као да смо породица – то се у социологији и зове проширена породица. Али то нам није само по себи циљ. Циљ је да се сиромаштво - ако може, ублажи, да нестане отуђеност, и да се помажемо између себе – то је и Европа у свим тим приступима схватила да је то најбоље, јер проблем старости је проблем на светском нивоу. Имамо неравнотежу између старих и младих што чини да се пензиони систем, систем неговања потпуно мења на горе, можда ће се сад и укинути или ће се наћи неко треће решење. И онда је тај програм „Брига о себи“ сада примаран – то је оно што ми пробамо да направимо, да сами бринемо о себи кроз –ето, једно такво насеље где би имали потпуну пасивну кућу: не зависимо ни од каквог система, а опет би имали бар лабаву професионалну подршку, јер је она ипак потребна. Ја имам 75 година, а још старији од мене су у заједници.
Проширена породица
Без међугенерацијског дијалога нема ни напретка друштва
- Мислим да је највећа грешка направљена што се десило да се разбија породица на тај начин што свако има свој клуб, сви су раздвојени, чак и у цркви… Стално су нас дешавања и програми раздвајали. Видела сам да постоје дневни центри где су старије особе заједно са децом, што су објасниле хуманистичке науке. А највише ме је повело то јер сам пратила баш у Америци шта је један господин рекао који је довољно био финансијски обезбеђен и није морао да буде у заједници, али је отишао чисто да види. И не би ни остао, већ је размишљао да изађе – а онда се неко смртно разболео поред њега, и цела заједница је помагала тој особи, свако је имао неки задатак, спонтано или организовано. Тај човек је на жалост умро, али је до краја имао неког уз себе и стално је имао оно што је требало да има. И тада је овај човек с почетка приче рекао: Ја нисам толико богат, да ово могу да платим – и остао је. Хоћу да објасним: ми нисмо ни свесни колико смо понашањем и разним обрасцима понашања добили ову ситуацију да смо сви отуђени; генерације не излазе - ето ја са старијима, особе средњих година са својим друштвом, млади, деца са својим и онда се чудимо откуд отуђеност - један од разлога је и то, сматра Анђелковићева.
Годишње ми организујемо 400 догађаја, имамо ликовну радионицу, спортску, глумачку, затим информатичку и етно радионицу, два хора имамо. Све те радионице окупљају се у Дечјем културном центру „Мајдан“ у Београду и две у МЗ Топчидерско брдо - Сењак. Ту се највише налазимо и могу да тврдим да је то изузетно пријатно свима, радимо и колоније - ево сад спремамо се већ за мај месец – где ћемо да идемо. То су сликарске колоније, мало вежбања јоге, а увече уживамо у дружењу, свирци и песми. Само једино плаћамо агенцији што смо тамо где смо, добијемо вансезонске попусте, рану уплату, тако да смањимо то за 20 и више одсто него што би било у сезони и тако сваке године идемо крајем маја и крајем септембра, а у октобру организујемо велику хуманитарну изложбу, објашњава наша саговорница начин живота којем теже ови старији, активни људи, са новим идејама.
- Моја је порука да би свака месна заједница требало да има некога ко би тако нешто организовао, јер је ово неопходно да би се управо ублажило сиромаштво, усамљеност и ослабљена нега и у породици и у друштву, поручује Загорка Анђелковић.
Слађана Глишић
„Пројекат "Међугенерацијском сарадњом до очувања породице“ суфинансира Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”
