Рођен је у Србији 1790.године, тада турској царевини, у пожаревачкој трговачкој породици. Нешковић је деда по мајци Јована Стерије Поповића. Још као дечак је против воље родитеља похађао је радионицу једног зографа из суседства, код којег је учио занат сликара. Намере родитеља су биле да он постане трговац, када стаса за то. За време рата Аустрије против Турака отац га је склонио у Аустрију, а по смрти оца постао је ученик једног вршачког живописца и одавао се своме омиљеном занату.
Једно време је био и у Пожуну који је био у то време у неку руку престоница у Угарској као помоћник неког сликара Немца. Никола је у Пожуну упознао Јована Георгијевића, будућег вршашког епископа. Када је Георгијевић изабран за владику, позвао је иконописца да дође у Вршац, у знак захвалности што му је овај пре помагао.
У Вршцу се Нешковић скрасио, развио уметничку активност и након женидбе постао један од отменијих грађана Вршца, познат у народу као „Никола молер“. Николина кћерка Јулијана била је мајка књижевника и комедиографа Јована Стерије Поповића. И отац (1776) и кћи су као образовани писали стихове. Унук Јован је саставио дедин животопис, који је објављен 1847. године, у „Гласнику Друштва српске словесности“ у Београду.
Сликар барока
Као сликар барока Нешковић је био солидан мајстор, и има своје место у плејади одличних српских сликара и уметника Јакова и Захарија Орфелина, Крачуна, Чешљара и других школованих сликара тога времена. У Вршцу је настало његово прво познато дело: копија старе иконе из манастира Шемљуга која је престављала деспота Стефана Бранковића, деспотицу Ангелину и њихове синове. Та икона је једини његов потписан рад. Исти мотив се јавља као целивајућа икона на проскомидији цркве у манастиру Крушедолу, коју је насликао „Никола Нешков“ из Вршца 1753. године.
Иконописац
Следећи познат његов рад 1762. године то је илуминирање једног рукописа под називом „Параклис Стефану Дечанском“. Године 1764. боравио је у Темишвару где је био запослен у Цркви Светог Ђорђа у кварту Фабрика. Најзначајнија сликарска целина Николе Нешковића сачувана је у Вршцу, на иконостасу тамношње придворне капеле у Владичанском двору, илуминације за рукописни „Параклис Стефану Дечанском“. Ово дело довршено је 1763. године.
Урадио је и неколико целивајућих икона за манастир Шишатовац, као и за Цркву Светог Георгија у Темишвару, где се претпоставља да је израдио и зидне слике у тријумфалном луку.
Први аутопортрет у српском сликарству
Међу његовим најзначајнијим делима свакако се издваја аутопортет, иначе први аутопортет у српском сликарству, а осим тога, значајан је и по томе што је први међу српским сликарима направио раскид са поствизантијским утицајем у сликарству и прихватио нове барокне тенденције.
Иако није рођен у Вршцу, овде је провео највећи део свог живота као богат и угледан човек. Изградио је кућу на Великој пијаци, где су били домови најугледнијих Вршчана. Ту је и умро 1785.
Т. М.
