Рођен је 29. јуна 1922. године у Гребенцу, код Беле Цркве, а преминуо је у Београду 5. јануара 1991. године. По етничком пореклу био је Румун. Основну школу и Гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду, а студије наставља у Бечу и Букурешту. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у тадашњем Бечкереку (данас Зрењанину). По завршетку рата дипломирао је на романској групи Фолозофског факултета у Београду 1949. године.
Био је ожењен Јованком Сингер Попа (1923—2000) званом „Хаша“, професорком Архитектонскох факултета у Београду, родом из Вршца.
Прве песме објављује у новинама
Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Његова прва збирка песама „Кора“ (1953) уз „87 песама“ Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После „Коре“, Попа је објавио следеће збирке песама: „Непочин-поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981) као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио.
Уредник у издавачкој кући Нолит
Од 1954. до 1979. године Попа је радио као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Васко Попа створио је посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: „Од злата јабука“ (Београд, 1958), „Урнебесник“ (Београд, 1960), „Поноћно сунце“ (Београд, 1962). У песничком зборнику „Од злата јабука“ у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику „Урнебесник“ поетски свет песничког хумора и у зборнику „Поноћно Сунце“ поетски свет песничких сновиђења.
У Вршцу оснива Књижевну општину Вршац
Васко Попа један је од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће“. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије науке и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14.12.1979) у Новом Саду. Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама „Гвоздени сад“, затим незавршена целина „Лепа варош В“, као и круг од пет песама под заједничким насловом „Луди Лала“. Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима „Калем“.
Године 2002. у издању КОВ Вршац изашла је књига „Румунске и друге песме“ где су по први објављене неке песме из Попине заоставштине које је он још у младости писао.
Награде за поезију
Први је добитник „Бранкове награде“ за поезију, у част песника Бранка Радичевића. Године 1957. Попа је добио још једну награду за поезију, „Змајеву награду“ у част песника Јована Јовановића Змаја. Године 1965. добио је Аустријску државну награду за европску књижевност. Године 1976. примио је награду поезије „Бранка Миљковића“. Године 1978. следи награда АВНОЈ-а и 1983. године књижевну награду „Скендер Куленовић“.
Године 1995. град Вршац основао је награду поезије по имену „Васко Попа“. Сваке се године додељује за најбољу књигу поезије која се објављује на српском језику. Свечаност доделе награда одржава се на дан Попиног рођендана, 29. јуна.
Т. М.
