„И даље није разјашњена магија наших сликара. Оно што ми овде чујемо је, да слике зраче искреношћу и спокојем. Истовремено позитивне, ведрог колорита, чак и када приказују тежак рад на пољу, и исте такве тренутке који се десе у животу, сликане су чистим срцем. То људе опчињава. Одавде одлазе са осмехом, стално се враћају и доводе пријатеље, а оно што су оснивачи покренули ми не прекидамо. Друга генерација уметника наставља традицију словачког села, али слика другачије, у духу времена”, напомиње Ана Жолнај Барца, директорка Галерије наивне уметности у Ковачици, у коју ће наредне године стићи одлука Унеска да ли словачко наивно сликарство постаје део репрезентативне листе нематеријалног културног наслеђа света.
Корак ближе начињен је прихватањем кандидатуре, чиме је српска номинација успешно прошла прву фазу оцењивања и ушла у другу, фазу разматрања. Србија са реалним оптимизмом очекује завршетак овог процеса. Неподељено је мишљење да је стваралаштво сликара наиваца аутентични израз живота једне заједнице. Краси га квалитет, искреност, али и мудрост, што је немерљиво допринело повезаности наших традиција, али је словачка наива истовремено универзално разумљива и изазива фасцинацију у сваком делу света. Тако поред славе (2014), кола (2017), певања уз гусле (2018), злакуске лончарије (2020) трку за упис на листу светске нематеријалне културне баштине Унеска из Србије још трче пиротски ћилим и словачко наивно сликарство. У престоници наиве, јужнобанатској Ковачици, интензивно су радили на процедурама које треба преузети како би апликација била предата у одговарајућим роковима.
На том путу логистичку подршку су давали Центар за нематеријално наслеђе, Комисија Србије за сарадњу са Унеском, Факултет драмских уметности, локална самоуправа, Фондација „Бабка”, као и аутори сликари и медији. Аплицирање за упис елемента словачког наивног сликарства у Унескову листу базира се на начину преношења вештине настале у словачкој националној заједници на територији Ковачице и Падине. Она има своје особености, преноси се на талентоване појединце и непрестано се мења, представљајући једно од најзначајнијих обележја ове јужнобанатске општине. Уписом у репрезентативну листу биће призната уметничка вредност словачког наивног сликарства у Србији.
Такође, афирмише се стваралачки рад мањинске заједнице, заслужне за данашњи статус „искрене уметности” у Ковачици, али се и додаје на тржишној вредности дела словачких сликара наиваца. Дар који избија Пре тачно 221 године, када су Словаци кренули из Арварске, Тренчинске и Бекешке жупаније, са подручја Угарске, данас Словачке Републике, донели су и колективни уметнички дар, који избија касних тридесетих година прошлог века на платнима машинбравара Мартина Палушке и земљорадника Јана Сокола, из хобија и без икаквог сликарског заната. Убрзо им се придружују и други сељани, оснива се ликовна секција под окриљем Културно-просветног удружења „Покрок”, све до 1952. године, када Ковачица слави 150. рођендан, а радови 12 оснивача бивају сакупљени у прву изложбу.
Експлодирао је тада невероватни дар из људи, недуго после уследио и први „Ковачички октобар”, изложба ауторских слика, те се 1955. године отвара и Галерија сељака-сликара при Дому културе, прва у тадашњој Југославији. А када су се киста латили Мартин Јонаш, са својим сељацима џиновских шака и стопала, чије су графике Италијани отиснули у злату, и Зузана Халупова, чији питорескни ликови деце постижу метеорски успех завршивши и на разгледницама Уницефа, у тада малену Ковачицу стижу новинари, дипломате, туристи, а прича о њеним наивцима незадрживо креће у свет.
Извор: 013инфо.рс